Pre nekoliko dana, tačnije 5. juna, Goran Trivan, ministar za zaštitu životne sredine, probudio se iz višenedeljne hibernacije kako bi u Botaničkoj bašti „Jevremovac“ u Beogradu, na prigodnoj proslavi i među uglednim zvanicama, obeležio Svetski dan životne sredine i izjavio da je „Srbija uhvatila priključak sa najnaprednijim ekologijama i zemljama sveta“.

U svom paralelnom svetu, ministar i njegova svita partijskih aparatčika, „zelenih“ državnih sekretara, šefova kabineta koji se po Parku prirode „Stara planina“ voze kvadovima su, verovatno, imali razloga za nazdravljanje.

Mi nismo.

2 1 Zvanična stranica pokreta Odbranimo reke Stare planine i udruženja Nova Stara planina Ekološki anarhizam u svetu kvantne fizike Aktivizam Dragan M. Jonić

Kao da nismo videli korito Južne Morave i drugih reka sa hiljadama kesa kao strašnim obeležjima našeg nemara. Kao da ne postoji Savski nasip na kome prestonička „elita“ sebi bez dozvole gradi kuće za odmor, nezakonito uzima pijaću vodu iz reni-bunara iz kojih se napaja celi Beograd i izliva otpadne vode iz svojih septičkih jama na jedno od glavnih izvorišta pijaće vode srpske prestonice. Kao da ne primećujemo desetine reka u Srbiji sputanih, zarobljenih u cevi za napajanje turbina malih hidroelektrana iza kojih redovno ostaje pustoš, a čija struja, prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, čini 1% energetskog bilansa zemlje. Manje od statističke greške. Kao da, gde god se okreneš, ne orgijaju motorne testere u besomučnoj seči drveća po Fruškoj gori i gradovima Srbije, upravljane bezobzirnom željom za profitom i logikom primitivnih ljudi „bolje ti betoniraj ovo, što da stalno čistiš lišće“, zbog čega je Beograd pre nekoliko dana pretrpeo nezapamćeni potop. Jer voda ima svoj put – ako nema drveća, ako nema zemljišta koje upije dobar deo padavina, voda se niz beton sliva do prvog odvoda kišne kanalizacije koji je u vesićevskom Beogradu iz druge, onostrane stvarnosti po pravilu zapušen.

U našoj, ovostranoj stvarnosti, toga dana je glavna stranica Pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ na Internetu bila obojena crno-belo, jer povod za slavlje nismo imali. Naše su zastave spuštene na pola koplja, naše članstvo je razočarano i gnevno zbog tekućeg i sve ubrzanijeg ekocida u Srbiji i sve izraženijih pretnji nervoznog režima. Iako je pokret za relativno kratko vreme narastao u najveće neformalno ekološko udruženje na Balkanu sa više od sto hiljada članova, represija i opstrukcija ne prestaju. Protiv naših članova je pokrenuto više od 60 prekršajnih i krivičnih postupaka, režim ne prestaje da ubacuje provokatore, naoko srodne organizacije se više bave nama nego osnovnim pitanjima svoga delovanja, puštajući da profesionalni zaštitnici životne sredine iz stranaka i stranakoida pseudozelene orijentacije, a državni organi ne poštuju ne samo obećanja – već ni odluke koje su doneli. Nije vreme za slavlje. Pre – za držanje pomena prirodi i vegetaciji u našim gradovima.

Od samog početka, ORSP se odlikuje žestokom nezavisnošću od dnevne politike u svim vidovima, zbog čega smo nezanimljivi većini tipičnih mejnstrim političara. Još od nastanka, odbijamo uporne pozive za formiranje „krovne organizacije“ i zalažemo se za decentralizaciju i delovanje na mnogo malih frontova jer, tamo gde je krovna organizacija, tu je i hijerarhija, tu su forumi, sekretari, paneli, zakulisna borba i spletkarenje. Zato nama niko nije zadovoljan: s jedne strane nas optužuju za kolaboraciju sa režimom Aleksandra Vučića jer smo u septembru 2019. pristali na poziv za razgovor sa predsednikom, koji je tom prilikom dao mnogo obećanja, od kojih nije održao nijedno. Samuraji od Računarskog Miša i Ratnici Tastature koji nas kritikuju po forumima nikako da shvate: moraš da razgovaraš i sa suparnikom, makar i zato da bi shvatio njegove motive i pretpostavio namere.

S druge strane, tokom nedavnog sastanka na kome sem priče o tome „kako može u Norveškoj a ne može ovde“ nismo čuli ništa drugo, predsednica vlade Ana Brnabić nas je okarakterisala kao anarhiste koji žele, verovatno, da ruše ustavni poredak i samu državu. Međutim, u državi u kojoj vlada prilična neuređenost i solidna doza anarhije, možemo biti samo kakvi anti-anarhisti, pozitroni suprotstavljeni gomili negativnih elektrona, nekakav fenomen-suprotnost postojećoj i rastućoj entropiji i haosu u Srbiji, budući da se zalažemo za poštovanje propisa koje je donela sama država, za sprovođenje odluka koje je donela sudska vlast te iste države, da se drže obećanja koja daje predsednik republike i poštuje reč naroda koji je ogromnom većinom, gde god da se pojave „investitori“ u male hidroelektrane, protiv njihove izgradnje.

Ako se državni organi ne drže preuzetih obaveza, šta nam preostaje nego da ih protestima i građanskom akcijom nateramo na to?

 

Podeli info

Da li podržavaš odbranu reka Stare planine?