Javni dug je način na koji zemlje u razvoju obezbeđuju rast. Javni dug može biti unutrašnji (zaduživanje kroz državne hartije od vrednosti uglavnom obveznice) ili spoljašnji, za koji se češće opredeljuju donosioci odluka. O temi javnog duga i drugim dogmatizovanim temama (ekonomskog rasta, rasta BDP i stranih direktnih ulaganja) najčešće nema pregovora, već se bez razmatranja – dešavaju.

Sa druge strane, u ozbiljnost problema koji nastaju usled javnog zadiživanja i opasnosti od ugrožavanja suvereniteta u odnosu na izvore finansiranja mogli smo se uveriti kroz primer krize u Grčkoj i problema sa kojima novoformirana Vlada Sirize suočila.. Javni dug je još jedan instrument održavanja rasta koji na globalnom nivou, istorijski posmatrano, nikada nije bio veći. Javni dug podrška je mitološkoj ideji o baskonačnom rastu, koja ujedno opravdava i beskonačni rast javnog duga!

Logika duga inkorporirana je u svaki segment društva. Podršku ovoj logici daje bankarski sistem koji nameće i omogućava porodicama i pojedincima da troše više od svojih prihoda. Kako i zašto dolazi do ovog apsurda? Produktivizam i konzumerizam se prate u čudnom ekvilibrijumu. Kada prevelika proizvodnja robe dostigne visok nivo zaliha, kriza zaliha mogla bi da uništi sistem usled zastoja prodaje. Tada se prevelike količine neprodate robe kupuju na „dugove“. Bankarski sistem se nalazi u funkciji kreditora ili finansijskog posrednika u pokretanju rasta i povećanju BDP-a kroz olakšice u potrošnji u granama koje je potrebno podržati (npr. industrija automobila, gradnje i sl). Takođe, država kroz (fiskalne i monetarne) instrumente utiče na privredni ambijent. Poreske olakšice ili podsticaji usmereni prema određenim granama i temama poput obnovljivi izvori energije (OIE) fid-in tarifa idu neretko isključivo na ruku investitorima, šteteći društvu, životnoj sredini i ekonomiji.

Austeriti logika je skupa i beskorisna. Povećanje javnog duga, pa javne potrošnje, ne pokreću nužno rast, niti smanjuju procenat nezaposlenosti (naprotiv, stroga pravila privatizacije i investicija koje prate politiku javnog zaduživanja dovode često do otpuštanja „pravila Trojke“ (IMF, EC, EB)). Javni dug, najkraće rečeno, znači da se povećava dug kroz trošenje i ništa drugo. Zaduženiji smo, a kada nekome više dugujemo, to otvara i prostor za nepristojne pregovore. U tom smislu, stimulacija bilo kog oporavka kroz veću potrošnju neće dati očekivane rezultate ili će rezultati biti vrlo limitirani. Prethodno se dešava zbog činjenice da je tehnološki razvoj u industrijalizovanim i razvijenim zemljama doveo do ogromnog kapaciteta proizvodnje, a i dalje raste iz godine u godinu. Moćnija tehnologija ima sve manju potrebu za ljudskim prisustvom po jedinici proizvoda. Nezaposlenost se, prema tome, kreće u suprotnom smeru u odnosu na tehnološku modernizaciju, koja je veoma skupa i zahteva ozbiljna kontinuirana ulaganja u amortizaciju. Sve što se proizvede mora se prodati čak iako nije potrebno, to nalaže logika BDP rasta, a tu na red dolaze kanali marketinga i ostala sredstva manipulacije. Tehnologija i marketing povećavaju ponudu robe, što za sobom vuče veću potrošnju, ali i nižu zaposlenost, koja će u dužem roku ponovo smanjiti potrošnju tj. tražnju. Na stimulisanje tražnje ponovo će se uticati marketinškim trikovima. Ugovori koji prate javna zaduživanja odnose se na vreme i strukturu otplate. Kada se promene pravila, što nije retkost, prezadužena država odlazi u bankrot, a kreditori biraju prirodne resurse (izvore, ostrva, zemljište), javna i zajednička dobra, kao i vitalnu i stratešku infrastrukturu kao vrlo povoljne investicione prilike ili ih budzašto kupuju.

Avangardna rešenja ogledaju se u prevazilaženju dosadašnje sistemske logike. Umesto kupovine, moguće je pozajmljivati ili udruženo kupovati. Ekonomski rast je nezdrava kategorija koja, podržana rastom javnog duga, dovodi do dubljih problema vezanih za činjenicu da konzumerizam i produktivizam ne odgovaraju na potrebe, već su odraz napora za oživljavanje ekonomije (kroz nametanje nepostojećih potreba).

Projekti od „nacionalnog značaja“ vrlo često imaju pogubni uticaj na životnu sredinu, društvo, kulturu, pa i ekonomiju, nošeni su na krilima političke moći i predstavljaju strateški savez državnih predstavnika i podobnih privatnika. Upravo ovakvi scenariji brišu ideološke i suštinske granice dijametralno suprotnih opcija (levica, desnica, centar), čime je alternativa atomizirana, obesmišljena i irelevantna, u kulturnom i političkom smislu.

Moguće je prepoznati tri osnovna strateška instrumenta u funkcionisanju ekonomije:

  • smanjiti javni dug za velike javne i infrastrukturne projekte,
  • smanjiti značajno vojnu potrošnju tamo gde je ogromna,
  • smanjiti značajno troškove i moć partijske politike – javnog sektora tačnije onog dela koji se bavi partijskom politikom.

Ove troškove i instrumente je neophodno dekonstruisati i kritički sagledati kako bi se novi smer mogao konstruisati. Za početak, neophodno je isključiti sve političke i birokratske barijere. Omogućavanje prave neometane decentralizacije, koja će olakšati međusektorska partnerstva, građanske inicijative i udruživanje na lokalnom nivou. Jačanje ekonomije koja pretpostavlja mali obim proizvodnje i povezivanje većeg broja malih proizvođača dovelo bi do jačanja njihovog nastupa u dosadašnjoj logici tržišta.

Ukupnu privredu je smisleno podeliti na prioritetne oblasti (prstenove), koji se moraju u odnosu na prioritete razvijati u određenoj dinamici i strukturi. Sve što doprinosi dobrobiti većeg dela društva, zemlje, prirode, kulture, kao i manjina na ovim temama mora biti u fokusu kao prioritet. Potrebno je u potpunosti smanjiti svaki vid proizvodnje i potrošnje koji imaju negativan uticaj na ekosisteme, kroz kritičko preispitivanje i dolaženje do novih rešenja u pogledu na:

prekomerni i asimetrični pristup resursima, njihovu upotrebu i pretvaranje u finalne proizvode;

redukovanje količine otpada prema efektivnom i efikasnom korišćenju i reciklaži;

minimum upotrebe novih sirovina uz minimum štetnih materija, minimum otpada i minimalni uticaj na biološke i prirodne cikluse;

smanjivanje mrežnih gubitaka struje i vode, obnavljanje kaptaža za kišnicu, održavanje javne postojeće infrastrukture koja brani od polava; prenamena, obnavljanje i recikliranje – svega; fokus na skraćivanje distributivnih lanaca –  gde god je moguće uspostavljati direktni odnos i kontakt prilikom razmene; implementirati princip „0 kilometara“, gde se mesto proizvodnje, prerade i prodaje poklapaju, prednost je data lokalnoj proizvodnji i snabdevanju, što smanjuje troškove transporta, ambalaže i zagađenje;

konačno kontinuirano raditi na očuvanju prirodnog i kulturnog nasleđa i pejzaža kroz revitalizaciju, prenamenu i ponovnu upotrebu (napuštenih javnih i društvenih objekta), uz fokus na kulturne i umetničke sadržaje koji integrišu narative o identitetu;

pravne forme i eksperimentisanja sa njima (kroz zadruge, mala i srednja preduzeća, zanatsku proizvodnju, udruženi rad) u okviru laboratorija znanja, lokalni kontekst, ukrštene sa terenskim nekovencionalnim i konvencionalnim znanjima mogu menjati sistem kroz prozitivne praktične promene i nove funduse znanja.

Milica Kočović De Santo,

naučni saradnik i društveni aktivista

Podeli info

Da li podržavaš odbranu reka Stare planine?