Za mnoge ljudske populacije širom planete, rečni vodotokovi neraskidivo su povezani sa osnovnim životnim potrebama i načinom vođenja istog, identitetom zajednica, osećajem pripadanja, verskim obredima, verovanjima i ceremonijama, razvojem jezika, kulture pa i obrazovnih praksi. Ovi usađeni, recipročni i konstitutivni odnosi između ljudi i reka, dugo su, a nije se puno promenilo ni danas, prilično slabo rastumačeni i nejasni iako mogu biti od presudne važnosti za procenu životne sredine i zaštitu iste, zajedno sa zaštitom reka.

Slatkovodni sistemi su, bez argumenata, najvažniji i najkritičniji resurs na planeti. Osim što omogućavaju funkcionisanje i održavanje zdravlja ekosistema, slatkovodni sistemi podupiru i ekonomiju, ali i živote ljudskih populacija širom sveta. Generacijama unazad, upravljanje ovim resursom sprovođeno u industrijalizovanijim regionima sveta, stavilo je slatkovodne sisteme u objektivistički položaj koji je pogodniji za kontrolu i regulaciju. Upravo tim postupcima, poznavanje vode, oslanjanje na nju i predstavljanje iste odvojeno od društvenog konteksta koji takođe poseduje, stvorila se moderna hidrološka paradigma koja je krajem dvadesetog veka zavladala mnoštvom pogleda na reke.

Šta je socio-hidrologija?

Iz mnoštva razloga, savremeni koncept vode kao supstance potpuno odvojene od njenog socijolog, kulturnog i religijskog konteksta doveo je do pojačanog nadzora problema vode. Upravo zbog toga, vremenom se pojavila sve jača tendencija da voda, osim za potrebe gole eksploatacije, dobije i svoja pripadajuća prirodna, istorijska, politička ali i kulturna prava. Da bi jedna ovakva struja interesa mogla postati održiva, pogled na vodu kao resurs zahtevao je prepoznavanje kompleksnosti odnosa vode, ekosistemskih procesa ali i društva, iz čega je, čak relativno skoro, u pojedine edukativne programe tokom 2012. godine u Americi uveden koncept socio-hidrologije, u mnogim istraživanjima urađenim od tada poznat još i kao hidro-socijalni ciklus.

Etnografske studije o upotrebi vodenih sistema i upravljanje komunalnim vodama u pojedinim primitivnim zajednicama doprinele su podršci neraskidivosti vode od društava. Među ovim studijama, našle su se studije o subak sistemima za navodnjavanje na Baliju kao i samoodrživi asteški sistemi koji su funkcionisali čak više stotina godina na jugo-zapadu današnjeg SAD-a, sve zajedno govoreći o koevoluciji vode i ljudskih zajednica, poznate kao jedna od prvih lekcija istorije svakog obrazovnog programa koja govori da su se prva naselja i prvi veliki gradovi razvijali upravo na obalama reka.

Indijci o reci Gang govore da je između nje i naroda nemoguće napraviti separaciju, da je Gang bez Indije i Indija bez Ganga isto što kuća bez temelja i temelj bez kuće. Gang Hindusi poštuju kao majku uz verovanje da pročišćava sve čega se dotakne, da svojim tokom donosi nade i odnosi strahove, donosi pobede i odnosi poraze, a vremenom je njena dolina postala i dom čuvenog Tadž Mahala. Varanasi, najsvetiji hinduistički grad, takođe je smešten na obali Ganga u kojem se, uprkos enormnom zagađenju, hindu hodočasnici i dalje svakodnevno ritualno kupaju.

Kultura Indije i hinduizma, ma koliko daleka od nas geografski i ideološki, među brojnim sličnostima deli i tradiciju i rituale vezane za reke i poštovanje istih od prvih hrišćanskih davnina, posmatrano na primeru starih običaja Đurđevdana: kupanja na reci pre izlaska sunca i donošenja “omaje” – vode sa kola vodeničnog točka u kuću, kao deo rituala za otresanje svakog zla iz doma, što je samo jedan od primera.

Voda kao pravni entitet

Da pitanje zabrinutosti za rečne vodotokove nije novo i seže daleko pre pravnih regulacija koje su ekspanziju doživele tek krajem dvadesetog veka, pokazuju i neki od prvih programa zaštite reka zbog njenih kulturnih vrednosti. Tokom 1915. godine, usled prepoznavanja estetskih vrednosti reka, Oregon je zabranio preusmeravanje pojedinih vodotokova koji su održavali sistem spektakularnih vodopada na reci Kolumbija, a sporazum iz 1917. svedoči o prepoznavanju reka Indije od strane kolonijalne vlade Velike Britanije u religijskim obredima obavljanim na reci Gang, zbog čega su ubrzo izmenjeni svi infrastrukturalni projekti planirani za upravljanje ovom rekom.

Konačno prepoznat kao važan, problem neraskidivosti vode i društva ozvaničen je i kao jedan od glavnih prioriteta na listi ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija, danas poznat kao “Cilj 6”: obezbeđivanje pristupa i održivog upravljanja vodama i sanitarnim uslovima, gde se, zajedno sa ostalim ciljevima, jasno ističe položaj vode u procesima održavanja mira i pravde, klimatskim promenama, zaštiti životne sredine, prirode i biodiverziteta ali i razvoju i održavanju društvenih zajednica.

Prema dopunama Brizbejnske deklaracije iz 2018. godine, ekološki vodotokovi definisanu su količinom, vremenom protoka i kvalitetom slatke vode kao i nivoima vode neophodnim za održavanje vodenih ekosistema koji zauzvrat podržavaju ljudsku kulturu, ekonomiju, održivo življenje i blagostanje.

Sve veća obaveza prema ekološkim tokovima i ekspanzija metodoloških pristupa za procenu istih, proistekla je iz podeljenosti između politike sa jedne i ekoloških i naučnih zabrinutosti za reke, ekosisteme zavisne od reka i ljudskih zajednica sa druge strane. Najveći među problemima koji se vremenom identifikovao, bio je upravo onaj koji se ticao regulacije vodotokova koja ih je predodređivala za eksploataciju, odvajajući ih od time od svega što je od njih zavisilo mimo profita.

rudinjaska reka vodni resursi Zvanična stranica pokreta Odbranimo reke Stare planine i udruženja Nova Stara planina Socio-hidrologija: neotuđivost reka od ljudi Aktivizam, Odbrana reka, Održivi razvoj, Pravna borba, Priroda Dalibor Filipović

Umesto reke – usmeriti borbu

Zajednica boraca za reke, od tada, teži usporavljanju jasnih tehničkih, tehnoloških i institucionalnih okvira (normi, zakona i pravilnika), ali i širenju političke, društvene i medijske podrške koja se zalaže za sve zajednice na koje izmena vodotokova direktno ili indirektno utiče, ali i pozivanje na savesnu odgovornost svih krivaca za kršenje međunarodno ustanovljenih prava. Stoga bi implementacija programa o ekološkim tokovima sa sobom morala nositi i brojne društvene i političke posledice koje bi, u praksi, podrazumevale drugačiju preraspodelu vodotokova od jednostavnog uzimanja vode sa jednog i preusmeravanja na drugo mesto, ostavljajući neraskidive delove sistema bez vode kao ključne komponente, sa čime se, upravo sada, suočava i Srbija.

Dosadašnja praksa brojnih studija o zaštiti rečnih vodotokova ugroženih od strane infrastrukturalnih projekata koji prete njihovom degradacijom, istakla je značaj određivanja, popularizovanja i promovisanja rekreativnih kvaliteta datih vodotokova, među njima potencijale za ekstremne sportove poput raftinga ili poredrečnog kampovanja, ribolova ili kupanja, njihovih ekonomskih potencijala koji ne narušavaju prirodne sisteme niti ugrožavaju bilo koju komponentu pripadajućeg ekosistema, među njima potencijal za organsku poljoprivredu lokalnih zajednica i sve varijacije ekoturističkog potencijala, kao i isticanje i onih nematerijalnih, estetskih, kulturnih i religijskih vrednosti čime, sinergistički, osim zaštite otvaraju i brojne mogućnosti finansijske podrške kako lokalnom stanovništvu tako i regionalnoj pa i državnoj ekonomiji bez nanošenja ekološke štete. Estetika područja i dugoročna procena uticaja toka na riparijalnu zonu istog, ostali su prva i neizostavna komponenta u pravnoj borbi za reke.

Novi vek, veći ciljevi

Od sredine prve dekade 21. veka, globalizacija je sve više transformisala i objedinjavala nauku i praksu upravljanja rečnim vodotokovima. Prva Brizbejnska deklaracija iz 2007. godine, utvrdila je jedinstvenu zajedničku definiciju i ustanovila globalni akcioni plan za unapređenje rečnih vodotokova i njihovo upravljanje, zajedno sa planovima o zaštititi životne sredine. U ovom procesu, konsolidovan je odnos međunarodnih organizacija za zaštitu životne sredine, naučnika, inženjera i nevladinih organizacija sa novopridošlima u ovoj borbi – sektorima finansija, državnih podrški, humanitarnih aktivnosti i razvojnih pomoći. Zajedno, ovakva globalna, razgranata zajednica, omogućila je borbu za zaštitu prirode i reka izvan do tada zabeleženih istorijskih okvira.

Ovako oformljen konzorcijum svih sa jednim, velikim ciljem, naoružava sve njegove delove ali i sve pojedince i lokalne pokrete informacijama i podrškom koja im je potrebna u vođenju pametne i strateški utemeljene kampanje protiv ukorenjenih snaga monopolisanih pravnih sistema. Hrabrost ljudi koji se bore za velike i jedine ispravne ciljeve je velika, naročito u regionima gde se, kako i u Srbiji, prostor za civilno društvo smanjuje i postaje sve opasniji.

Ono što aktivisti za borbu za reke rade upravo je ono što rade i same reke: Spajaju nas. Oni uspostavljaju vezu izvan okvira granica gradova, država, politika, religija i kultura, jer pitanja koja prete našim rekama imaju nesagledivo veću težinu od pogrešnih odluka vlada i akcija sistemskih profitera.

Izazova je, uprkos svemu, danas sve više. Novi izveštaji pokazuju da gotovo trećina reka u svetu ostaje bez ili doživljava smanjenje svog protoka, ugrožavajući, lakom matematikom, trećinu ekosistema koji od njih zavise. Sreća u nesreći, ostaje to što danas, pored sve većih problema, imamo i sve jače mišiće da se sa njima nosimo i njima nosimo reke, klimu i osnovna ljudska prava koja nam se oduzimaju. A najbolje od svega, postaje stvarnost u kojoj sve to, kap po kap, već i realizujemo.

Autor teksta: Dalibor Filipović 

Podeli info

Da li podržavaš odbranu reka Stare planine?