Ne tako davne 2010. godine, severna Afrika smatrana je regionom sa relativno niskim rizikom od političkih nemira i nestabilnosti. I uprkos tome, decenija za njom ostaje obeležena periodom uznemirujućeg talasa duž celog regiona sa još neispisanim krajem. Sa plamtećim zonama u Tunisu, Libiji i Egiptu, region su najviše razorili nezapamćeno nasilni nemiri u Siriji, jednoj od zemalja sa, tada, najnižom stopom rizika od istih.

Poražavajuća sličnost sa stanjem sa kakvim se, trenutno, suočavamo i mi, tada se ogledala u neočekivano slabom odgovoru državnih vlasti na novonastala dešavanja koji je, u pojedinim regionima, krizu s vremenom činio sve dubljom. Na kraju ove dekade, region severne Afrike označen je kao oblast najveće humanitarne krize upamćene još od završetka Drugog svetskog rata.

Ekološka pozadina ratova

Ne tako poznat kao pomenuto stanje nemira u ovom delu svetu, leži, nažalost, retko kome iz državnih vrhova značajan problem klimatskih promena i ekološkog stresa sa kojim se severna Afrika susrela baš tokom 2010. godine, ukršten s problemom monopolisane vlasti sa godinama nepromenjenim imenima na vrhu državne hijerarhije, poput Gadafija u Libiji i Mubaraka u Egiptu.

Nagle promene državnih ekonomija, problemi uvoza i izvoza hrane i osnovnih namirnica praćeni naglim skokovima cena istih, naveli su Mohameda Bouazizija, pekara iz Tunisa, da 17. decembra 2010. godine u znak protesta protiv vlasti što mu je oduzeta mogućnost da slobodno i pošteno zaradi za svoj život, utučen dugotrajnim režimskim pritiskom, sebe polije benzinom i spali. Već januar 2011. godine, dočekan je revolucijom u Egiptu i građanskim ratom u Libiji.

Sirija je, od svih, doživela najgore.

Nestašica vode u pojedinim delovima zemlje, uz postojeće skokove cena osnovnih životnih potrepština, dovela je do neodložive nužde za iseljavanjem a državne mere koje su problem činile većim povećavale su i nezadovoljstvo naroda. Odgovor vlasti na sporadične proteste čiji su efekti poprimali sve ozbiljnije mere bilo je užasno nasilje koje je ciljalo čitave zajednice. Ono što je usledilo za time, sadašnjost je o kojoj svakodnevno govori i odlično poznaje ceo svet.

Neadekvatno upravljanje prirodnim resursima od strane vlasti sa politikom “jedan poseduje, drugi eksploatiše i ostvaruje samo ličnu korist”, u veku sa tek dolazećim i sve ozbiljnijim problemima koji i najstabilnije državne sisteme mogu dovesti do ruba kolapsa, uprkos tome što nije nikakva novina nije postalo naučena lekcija.

Današnje aktuelno pitanje izgradnje ekološki apsolutno nedopustivih mini hidroelektrana derivacionog tipa na Balkanu nije ni po čemu različitije od jednako ekološki nedopustive prekomerne seče šuma u Kolumbiji zarad uzgajanja sirovine za kokain koja je za posledicu, osim evidentne destrukcije, imala rizik po biodiverzitet i kolaps ekosistema i odvela državu u stanje koje je nemoguće ispraviti bez nesagledivo većeg ulaganja truda od truda prevencije ili ranog ispravljanja koji se nikada nisu dogodili, kako se ne dešavaju ni nama u borbi za očuvanje životne sredine i reka Srbije danas.

Nije različitije ni od ekstremne eksploatacije ruda zlata u Kongu, narodu predstavljene merom jačanja državne ekonomije u cilju dostizanja viših standarda. Rezultati su bili predvidivi: narod od “jačanja državne ekonomije” nije uživao nikav napredak, profit je gomilao samo mali postotak blizak vrhu a posledice neracionalnih aktivnosti potkopavale su po koju od funkcionalnih karika ekosistema te time samo dodatno ne samo degradirale već i direktno ugrožavale kako kvalitet tako i same živote ljudi.

Nije teško uočiti da, sa svim sličnostima, i Srbija danas ide linijom totalne destrukcije osnovnog, goneći ljude na borbu za očuvanje onoga što se, između ostalog, nikada nije smelo prisvojiti od stane bilo koga – reka.

Nabrajajući samo neke od sličnosti sa primerima katastrofalnih ishoda, nemoguće je pronaći logiku u kojoj se ne nameće pitanje čije su oči zatvorene pred očiglednim, čije su ruke namerno svezano na leđima u nereagovanju i zašto, uprkos evidentnom pravcu nezdravorazumskog, neko odbija da zaustavi otpočeto.

Nije tajna da su i ratovi posao i da destrukcija traži obnovu koja, kao i sve drugo, košta, jednako koliko i da je na putu dvostrukog profitiranja ponekad prevencija jedina prepreka.

Prevencija kao lek

Tokom 1999. godine, program za životnu sredinu Ujedinjenih nacija počeo je sprovoditi procenu stanja životne sredine u preko 20 država i u budžete zemalja zahvaćenim konfliktima ulio preko 200 miliona dolara namenjenih oporavku i programima jačanja kapaciteta za odgovor na ekološke probleme.

Primera radi, zajedno sa Svetskom bankom, Ujedinjene nacije su, tokom 2014. godine, predodredile 30 miliona dolara za restauraciju regiona degradiranih konfliktima u Ukrajini, usmeravajući čitav iznos budžeta isključivo na potrebe budućih tehničkih procena životne sredine, procenu rizika, rehabilitaciju zaštićenih područja, borbu protiv zločina nad životnom sredinom i jačanje kapaciteta za odgovor na urgentne ekološke probleme.

Nekada, međutim, učeći iz primera pojasa Gaze, u kojem je tokom procene urađene 2009. godine ustanovljeno dramatično zagađenje podzemnih rezervoara pijaće vode koji su napajali blizu milion i po Palestinaca, vodeći u kolaps i čitavu regionalnu poljoprivredu, uliv novca međunarodnih organizacija i inostrane pomoći ne mogu promeniti nepovratno načinjenu štetu.

Da je pravilno i savesno upravljanje prirodnim resursima apsolutni imperativ u politici, vidimo i iz jednog od pozitivnih primera pronađenog u razvijenim zemljama severne Evrope kao što je Finska. U skoro urađenoj studiji koja je za polaznu premisu uzimala neminovne sukobe različitih interesnih grupa oko upravljanja prirodnim resursima u zemljama sa demokratskim institucionalnim dizajnom, korišćeni su teorijski modeli okvirnih analiza zajedno sa strateškim interakcijama a sama studija obuhvatala je sporove koji su uključivali upravljanje ribarstvom, regulaciju vodotokova, stočarstvo i šumarstvo. Uprkos razlikama u problemima u svakoj sferi, studija je pokazala gotovo identične sličnosti koje su vodile sporovima i sve stavke podrazumevale su: odsustvo stručnog poznavanja kompleksnosti prirodnih sistema, neusaglašenosti zakonskih okvira sa stanjem sistema i nerazumevanje i međusobno nepoverenje različitih interesnih grupa, sa čime se suočavamo i mi danas.

Koraci u bolje sutra

Identično sa post-konfliktnim analizama u destruktuiranim zemljama, Finska kao rešenje sporova daleko manjeg intenziteta takođe predlaže i isti set koraka: podizanje svesti, aktivan rad na edukaciji u razumevanju funkcionisanja prirodnih sistema i medijaciji u rešavanju konflikata, aktivno uključivanje treće, nezavisne stručne strane u procenama i rešavanju, zajedno sa sukobljenim interesnim grupama (vlasti i naroda), davanje većih ovlašćenja i veće učešće stranama na koje aktuelni ili budući problemi utiču ili mogu uticati direktno ili indirektno, pružanje adekvatnih, tačnih i potpunih informacija javnosti kao i jačanje poverenja i zajedničko upravljanje prirodnim resursima naspram monopolisanja istih, što Srbija, stavovima vlasti jasno pokazajući svoje progres ka destrukciji, kao test još uvek nije naučila a mora položiti pre ili kasnije.

U svetu koji strepi pred nestašicom vode i poziva na svaki mogući oblik njene štednje, zatvoriti slobodne vodotokove reka visokog kvaliteta u prirodno još ne narušenim ekosistemima i zločin tog čina pravdati postupanjem po zakonu, nedvosmisleno govori da se takvi zakoni najhitnije moraju revidirati i menjati jer nije dopustivo da bilo koja demokratski uređena država, bila to ona zaista ili se samo takvom zvala, diktira promene oprečne glasu naroda i kompetentne naučne i stručne javnosti.

Svetom su, u istoriji, padale i ogromne i moćne civilizacije i nije nepredvidivo čemu vode pogrešne i loše politike koje ne prate korak s ispravnim napretkom i narodom. I sve do tada, do konačnog izlečenja od grešaka, nikome se ne sme dopustiti da zaboravi da se na kraju, kada ne ostane više ničega, sve vrati svom početku: Malom komadu prirode koja ne zna za odustajanje i malom narodu da s njom, takvom, nastavi da živi.

Podeli info

Da li podržavaš odbranu reka Stare planine?